Poslednji put ažurirano 13/12/2022
Bliži se dve decenije postojanja TV festivala Press vitez a on postaje sve značajniji, dok njegova sudbina postaje sve neizvesnija. Za vreme bivstvovanja manifestacije na kulturnoj i žurnalističkoj sceni kroz selekciju Festivala prošlo je na stotine, na hiljade radova, a žirijem je prodefilovalo stotinak vrhunskh profesionalaca. Specifičnost Festivala je da se nagrade ne daju dogovorno već sistemom ocena koji za svaku kategoriju daje petnaestak ljudi a one se zatim zbiraju, izračunavaju se srednje ocene i zatim se pravi rang lista. Zbog toga je Festival među kolegama počeo da biva sinonim za poštenje, najviši brend i značajnu stavku u biografijama najelitnijih televizijskih novinara, snimatelja i montažera u zemlji i regionu. Pitali smo Igora Aleksića, predsednika Festivala i predsednika žirija kako doživljava misiju i ostvarene rezultate Festivala?
- Godine 2006. mi smo kao ekipa mladih ljudi, među kojima je bila Dragana Stanić, ona danas živi u Puli, pokrenuli ideju da se osnuje Festival specijalizovan za televiziju, jer je tu postojala praznina. Kasnije nam se priključili i Maja Pandurov i Vesna Sladojević i Ljudmila Odalović i Branislav Mirkov, čije su energije bitno uticale na razvoj Festivala. Novinarima se tih davnih godina u Srbiji bavio samo festival INTERFER, tada iz Sombora, koji su vodili dragi pokojni Zdenko i Zorica Bakić, a kasnije dragi kolega Miodrag Popov i njegova kćerka. Mada niko od konkurenata ne pominje TV festival Press vitez, nemam problem da kažem da su najbolji i jedino priznati medijski festivali, u zemlji od strane esnafa i institucija i danas Press vitez i INTERFER. Interfer je multimedijalni, a Press vitez usko specijalizovan, potpuno su različiti i zato su se i održali – naglašava Igor Aleksić. – Tu je bila i iskusna Emina Ćirić, tada novinarka TV Novosti koja nam je otvarala vrata u medijima. Odmah nam je vrata raskrilila preugledna Jugoslovenska kinoteka i tadašnji direktor Radoslav Zelenović, da tamo održavamo žiriranja i projekcije. Na glavni razgovor nas je primio tadašnji Pokrajinski sekretar za informacije Milorad Đurić koji je rekao da je skeptičan da će glomazan projekat uspeti, ali da će rizikovati da skromna budžetska sredstva od tadašnjih 300.000 dinara propadnu u entuzijazmu i snovima mladih ljudi. Po završetku prvog Festivala, on i tadašnji predsednik Izvršnog veća Bojan Pajtić, čestitali su na medijskom bumu koji smo napravili i obećali su podršku institucija. Istovremeno, od starta Ministarstvo kulture je stalo uz nas, što je omogućilo Udruženje novinara Srbije i tadašnji predsednik Nino Brajović, kojeg i danas veoma poštujem bez obzira na naše razlike u pogledu na svet i profesiju. On me je naučio kako da se borim legalističkim metodama, kao i pokojni Nikola Vučetić, na čemu sam im doživotno zahvalan. Sve ostalo je istorija. Od starta, Festival se odrekao politike, i zato je ostao prepoznat kao apolitična manifestacija kojoj se nikada u rad nisu mešale vladajuće stranke i na tome smo im beskrajno blagodarni. Moram priznati da su se resorno Ministarstvo kulture i nadležni Pokrajinski sekretarijat oduvek odnosili zaštitnički prema Festivalu i da je zato postao istinska autonomna kulturno-žurnalistička manifestacija koja podstiče proizvodnju kratkih dokumentarnih i informativnih formi vrhunskog kvaliteta, pod organizacijom Udruženja novinara Vojvodine (UNV) iz Zrenjanina. – Ljubazno lice festivala je predstavljala skoro dve decenije sekretarka Bosa Aleksić, vaša majka, šta možete reći o novim IN MEMORIAM nagradama i njenoj profesionalnoj misiji?
Bosa Aleksić - Hvala Vam na ovom pitanju – kaže Aleksić. – Bosa jeste bila moja majka i ona me je sa ocem Milomirom vaspitala da je normalno posvetiti život Srbiji. To je za nas bilo podrazumevajuće. Treba uzeti u obzir činjenicu da osim što sam novinar, da mi je deda bio oficir, te da su vojni postulati i način mišljenja delimično ugrađeni u moje biće od strane porodice. Zato meni nije bio problem da sedim i čitam vesti pod bombama, jer je normalno poginuti za domovinu ili da posvećujem silni rad na promociji zemlje u Srbiji i regionu. Takva je i bila moja majka. Od starta je bilo jasno da su dodeljeni budžeti neodrživo mali, da je nemoguće platiti dva stalno zaposlena čoveka, čak ni jednog, pa je moja majka kao vrsni poznavalac matematike i finansija preuzela posao generalnog sekretara i TV organizatora. Ona je taj posao radila kao penzioner besplatno, celih 17 godina, za domovinu. Govorila je da je misija Festivala divna i da nije sve u novcu. Zato smo trenutno u problemu jer je ogroman posao pao na mene i ne znam kako ću izaći na kraj s tim, jer ne mogu da radim sve festivalske poslove stalne administracije sam, a s druge strane imam na raspolaganju oko 20 saradnika kojima su pokriveni samo volonterski troškovi. Festival je stoga na prekretnici. Nije nepotizam, zbog toga će jedna od nagrada za TV organizatore nositi ime PRESS VITEZ – Bosa Aleksić, zatim tu je i nova nagrada PRESS VITEZ – Danica Radić, koju ćemo davati jer je pokojna koleginica pružila nemerljiv doprinos za slobodu govora.
Danica Radić Obe pokojnice sam voleo, prvu kao majku, drugu kao drugaricu, ali to nema nikakvog uticaja na nagrade koje nose njihovo ime, to znaju svi koji se razumeju u njihove zasluge. Lično znam stotine novinara u zemlji i regionu ali o standardima festivala uvek je vodio računa Savet koji trenutno predvodi vrsni novinar Nikola Božović.
Nikola Božović Festival nikada nije bio moja lična imovina već sam ja bio funkcioner koji služi Srbiji i regionu, na putu pomirenja i zajedničkog podizanja kvaliteta minijatura na televizijama na srpskom i drugim srodnim jezicima. Tek onda internacionalno. Tu su i IN MEMORIAM nagrade PRESS VITEZ – Dušanka Kalanj, PRESS VITEZ – Miroslav Pušić, PRESS VITEZ – Aleksandra Lončarski, PRESS VITEZ – Angelina Guzijan i PRESS VITEZ – Zorica Jovanović. Nagradu sa imenom Miće Orlovića smo ugasili zbog komplikovanih zahteva njegove porodice, a nagradu Ana Njemoga Kolar jer je Slovački nacionalni savet „ukrao“ našu ideju pa je postalo bespredmetno da se ime divne žene pojavljuje na nagradama dve institucije. Tako su se i otvorila mesta za dve nove nagrade. Sve dok se neka ne ugasi, jednostavno nema mesta za novu. Na kraju da dodam, može se proveriti, to je Vaše osnovno pitanje, da je većina učesnika „volela“ moju majku i da su se svaki put ozarili kada čuju za nju, što je u današnjem vremenu retkost i lep trag jednog bivstvovanja. – Najavili ste menjanje regionalne paradigme Festivala, a ove godine je snažna internacionalna selekcija festivala.
- Morali smo se presabrati posle skoro dve decenije festivala. Press vitez je suviše porastao a mi kapacitete koji rastu paralelno – nemamo. Zato smo odlučili da regionalno ne delujemo na prostoru cele bivše Jugoslavije već da intenziviramo saradnju sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom. Tim povodom sam već boravio u Sarajevu i razgovarao s čuvenim rediteljem Ratkom Orozovićem i njegovim VIVA festivalom, kao i sa Aminom Matović, veoma uglednom sekretarkom Federalne televizije, te su me savetovali šta i kako da uradim ako bude naredne godine festivala. O Crnoj Gori ću misliti 2023. Što se tiče internacionalne kategorije, preko španskih i američkih kanala stiglo je oko 700 radova. To je nama problem, jer u svetu slekciju radi i do 10 selektora, a ove godine sam selektor sam. Zato prvo odbacujem radove po pravilima forme, a manji deo internacionalnih radova pažljivo gledam. Sa domaćim radovima stiglo je oko 850 minijatura iz 50-ak zemalja, još nismo stigli da se bavimo preciznom statistikom. Da vam objasnim: u Slovačkoj i zemljama Evropske unije, najmanji budžeti su oko 100.000 evra, a kod nas ne dostignu ni desetinu toga, te je u tome manjkavost za rast i razvoj žurnalističkih manifestacija. Apsurdno je da i Press vitez i INTERFER 20-ak godina nominalno dobijaju slične svote, kao da inflacije nema i to je veliki problem. Ogroman problem. Jedan ram za sliku je pre 20-ak godina najpovoljnije koštao 300 dinara, a danas 2000 dinara. S druge strane, konkursno finansiranje u Srbiji je pokazalo ogromnu manjkavost i neizvesnost pa mi uopšte nije jasno zašto Press vitez i INTERFER nisu postale budžetske manifestacije, jer su to zaslužile ogromnim radom i zalaganjem za Republiku Srbiju. Rečju, kada preminu ljudi koji ih vode, one zaslužuju da nastave da postoje kao državni projekti, što neosporno i jesu.
– Ove godine se svečana dodela Press viteza održava u Valjevu. Da li se opraštate od Zrenjanina? - Ne, nikako. Godinama se dodela Press viteza vezivala za Klub poslanika Pokrajine u Novom Sadu ali onda su u nekom momentu došli ljudi koji su mi zamerali da imam velikosrpsku retoriku. Naravno da je to glupost jer je uvek bilo onih koji su govorili da sam nedovoljno Srbin. Ljudima nikada ugoditi. Ja sam po majci Bosanac, Srbin iz Bosne, ona je rođena u Vojvodini, po ocu Crnogorac i on je rođen u Vojvodini, ali sam po zavičaju i vaspitanju čist Vojvođanin koji gleda da ne seje mržnju već da pruža ruku pomirenja, da ne prebrojava ljudima krvna zrnca, ali da veoma polaže na svoj narod i Srpsku pravoslavnu crkvu. Takvom kakav jesam, tada mi je utočište pružio rodni Zrenjanin. Međutim, realno gledano, ove godine grad je za godinu dana rada dodelio 50.000 dinara. S tim smo kupili novi telefon za Festival ali nam nije ostalo novca za doček gostiju pa smo prihvatili gostoprimstvo Valjeva. Mi ostajemo verni Zrenjaninu, tu će ostati selekcija i direkcija, ali od godine do godine, ako uspem da bez pokojne sekretarke obavim prekomplikovane postfestivalske procedure, Press vitez sa završnom svečanošću će ići od grada do grada. Ako ne uspem da budem vrhunski administrator u Kafkinom „Procesu“, možda ćemo se i oprostiti. U tim oproštajnim pismima biće smrtovnica moje majke koja je bila okosnica Festivala, sa 8 sati besplatnog rada dnevno tokom cele kalendarske godine. Što se Valjeva tiče, kolega Radovan Lazarević je svojevremeno formirao dopisništvo RTS-a u Zrenjaninu, tako da tom gradu Zrenjanin i veoma duguje da uzvrati malo medijske pažnje. Pomalo poznajem našeg gradonačelnika Sima Salapuru i uveren sam da kao bivši sportista i častan čovek sasvim podržava patriotsku politiku festivala u kojoj se vojvođanski brend širi celom Srbijom, jer je Vojvodina, kao što znamo, samo autonomni deo Srbije. Inače, koncept je takav da su selekcija i direkcija u Zrenjaninu, žiriranje u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu a dodela u jednom od gradova Srbije. Za sledeću godinu dobili smo poziv od novinara iz Kule, pa videćemo… Ko zna, ako bude Festivala, sve je moguće. – Kako ste uspeli da Festival nema ni jednog skandala za skoro dve decenije rada?
- Jednostavno. Odrekli smo se politike. Imali smo jedan skandal s filmom o Amfilohiju iz Crne Gore. Prošao je prvi krug selekcije, koji je krug tehničke provere, a ja sam lično odbacio film u drugom krugu selekcije. Bez obzira što je film duboko politički, makar bio smenjen, autorkama sam poručio da su pored svih Amfilohijevih izjava pridružile kadar kako Milo Đukanović ljubi ruke Amfilohiju da bi film prestao da bude odličan politički pamflet i da bi prešao u čistu dokumentaristiku, te bih ga sigurno pustio. Drugačije – ne. Da sam bio duboko u pravu govori podatak da su kolege s TV Crne Gore posle takve apolitične odluke protiv politike sasvim normalno nastavile da učestvuju na Festivalu. To je jedini naš „skandal“ za dve decenije vrednog rada. Usput, s ove vremenske distance, moram reći da nijedna institucija iz Srbije nije vršila pritisak na mene oko tog filma, već da su me podržale u suverenoj odluci predsednika autonomne manifestacije. Ta odluka je samo moja i Vama sam je po prvi put objasnio detaljno. Hvala Vam na razgovoru uz pozdrav „Živela Srbija i ceo region“, jer bez srećnog komšije, nema ni srećne domovine. Press vitez će do svoje smrti sigurno nastaviti da se ponaša viteški, jer moju generaciju su učili da budemo uvek bolji novinari nego što smo ljudi. Ko je shvatio – shvatio je. Ko nije, srećan mu put! Inače, trenutno sam član Nezavisnog udruženja novinara Srbije, pored toga što sam predsednik Udruženja novinara Vojvodine iz Zrenjanina, te moram naglasiti da mi je njihova kulturna i žurnalistička politika najbliža. Neka to bude poruka za kraj.
Novinarka: Maja Pandurov
Uredila: Vesna Sladojević
(Sagovornik je razgovor autorizovao.)
Igor Aleksić je dobitnik više od 30 nagrada za novinarstvo i književnost, među kojima su najznačajnije Zlatna medalja Beograda za režiju Martovskog festivala, drugo-treće mesto i Bronzana maslina festivala u Baru, nagrada američke fondacije Vogelsong za dokumentaristiku, nagrada za novinarsku hrabrost slovačkog festivala Zlatni Prosjak, Dositejevih pera i mnogih drugih nagrada.